'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
Oprema ne leči. Najvažnija oprema u našoj klinici je vreme provedeno sa pacijentom.
Oprema ne leči. Najvažnija oprema u našoj klinici je vreme provedeno sa pacijentom
Postoji rečenica koju sam čuo toliko puta da je prestala da bude anegdota i postala podatak.
„Prvi put mi je neko objasnio šta mi zapravo piše u nalazu.“
Izgovaraju je žene koje su iza sebe imale godine lečenja. Nalaze iz više ustanova. Pet neuspelih postupaka. I nijedan razgovor u kome je neko seo, uzeo taj papir u ruke i prošao kroz njega red po red.
Nije to zato što su lekari koje su sretale bili loši lekari. Većina njih zna svoj posao vrlo dobro. Nego zato što u sistemu u kome pregled traje deset minuta i u kome iza vrata čeka još petnaest ljudi, taj razgovor jednostavno nema gde da stane.
Zato smo, kada smo pravili Embrave, počeli od pitanja koje nema veze sa medicinom u užem smislu: koliko vremena jedan čovek treba da dobije?
Šta se izgubi kada nema vremena
Nedostatak vremena se obično doživljava kao pitanje udobnosti. Kao nešto prijatno, ali sporedno u odnosu na „pravu medicinu“.
Nije tako, i to je poenta ovog teksta.
Kada nema vremena, ne postavi se pitanje koje bi promenilo dijagnozu. Podatak o tome da je majka ušla u menopauzu sa 41 godinom, o operaciji od pre deset godina, o tome da su ciklusi postali kraći u poslednje dve godine — to ne piše u uputu. To se sazna samo u razgovoru koji traje duže od deset minuta.
Kada nema vremena, pacijentkinja ne razume plan. A ono što se ne razume, teže se sprovodi. Greške sa terapijom, propuštene injekcije, pogrešno vreme stop injekcije — veliki deo njih nastane zato što je uputstvo dato u prolazu.
Kada nema vremena, ne kaže se ono neprijatno. Realne šanse, granice, druge opcije. Za taj razgovor treba i vremena i mirne prostorije, pa se odloži za sledeći put, a sledeći put dođe za godinu dana.
Kada nema vremena, pacijentkinja ne pita. Ne zato što nema pitanja, nego zato što oseti da smeta.
Ništa od ovoga nije pitanje ljubaznosti. Sve je pitanje ishoda.
Kako to izgleda kod nas
Ne volim da o ovome pišem uopšteno, pa evo konkretno.
PRVA KONSULTACIJA NIJE DESETOMINUTNI PREGLED. Traje koliko treba da se prođe kroz istoriju, kroz sve nalaze koje ste doneli, i kroz plan. Ako je za to potrebno više vremena nego što je predviđeno, uzeće se to vreme.
VODI VAS ISTI LEKAR. Ne različit lekar na svakoj kontroli, koji svaki put iznova čita karton. Kontinuitet nije komfor — to je medicinska prednost, jer onaj ko vas prati od početka vidi ono što se u papirima ne vidi.
OBJAŠNJAVA SE ZAŠTO, NE SAMO ŠTA. Zašto baš taj protokol, zašto baš ta doza, zašto se transfer odlaže. Pacijentkinja koja razume razlog nosi postupak lakše i sprovodi ga tačnije.
DOSTUPNI SMO IZMEĐU PREGLEDA. Najveći deo strepnje u postupku ne javlja se u ordinaciji, nego u nedelju uveče. Pitanje koje bi za trideset sekundi bilo rešeno telefonom ume da pokvari ceo vikend.
KAŽEMO I ONO ŠTO NIJE PRIJATNO. Ako su šanse male, reći ćemo da su male. Ako mislimo da postoji bolji put, reći ćemo i kada nas to košta postupka. Poverenje se gradi na tome, a ne na ohrabrenju koje nije zasnovano ni na čemu.
Ne jurimo brojke
Ovo je deo koji nekome zvuči kao izgovor, pa da ga objasnim do kraja.
U ovoj oblasti postoji stalni pritisak da se ide na brojeve. Više jajnih ćelija, više embriona, viši procenti u reklami. Sve to lepo izgleda u prezentaciji.
Problem je što se veliki broj tih brojeva plaća negde drugde — jačom stimulacijom nego što je pacijentkinji potrebno, većim rizikom od hiperstimulacije, postupcima koji se rade i onda kada im nije vreme.
Nas zanima drugi ishod: zdrava trudnoća i zdrava žena na kraju puta. To ponekad znači manje jajnih ćelija nego što bi se moglo dobiti. Ponekad znači odložen transfer. Ponekad znači da vam kažemo da sačekate.
To nije manje ambiciozna medicina. To je medicina koja gleda dalje od jednog ciklusa.
O onome što nije u protokolu
Deo ovog posla ne piše ni u jednom vodiču.
To je da se loša vest saopšti tako da čovek ima gde da je primi — ne u hodniku, ne u prolazu, ne telefonom između dva poziva ako se to može izbeći.
To je da se prepozna kada nekome treba još pet minuta ćutanja pre nego što izađe iz sobe.
To je da se zna da žena koja pita isto pitanje treći put ne pita zato što nije razumela, nego zato što joj je potrebno da to ponovo čuje.
Ništa od toga ne košta ništa osim vremena. A vreme je, u ovoj branši, jedina stvar koja se najčešće ne daje.
Tehnologija je uslov, ne odgovor
Da ne bude nesporazuma: oprema je važna i o njoj nema kompromisa. Laboratorija, inkubatori, uslovi u kojima se razvijaju embrioni — to je osnova bez koje ostalo nema smisla, i o tome smo pisali posebno.
Ali oprema je danas dostupna svima ko je spreman da je plati. Ona je uslov za ulazak u posao, ne razlika između klinika.
Razlika je u tome ko sedi preko puta vas, koliko vas je slušao pre nego što je predložio plan, i da li ćete ga dobiti kada vas u nedelju uveče uhvati strah.
Mašina radi ono za šta je napravljena. Ne primeti da ste plakali u čekaonici.
Zašto nam je ovo važno
Zato što ljudi koji dolaze kod nas najčešće nisu bolesni na način na koji se u medicini obično misli.
Oni su zdravi ljudi u jednoj od najtežih životnih situacija — situaciji u kojoj se čeka mesecima, u kojoj se nada obnavlja i gubi u ciklusima, i u kojoj okolina najčešće ne razume šta se dešava.
Takvom čoveku ne treba samo tačna dijagnoza. Treba mu i osećaj da nije sam i da je kod nekoga ko ga vidi.
To je ono što pokušavamo da radimo. Ne uvek savršeno, ali svesno i namerno.
Ako razmišljate o tome da dođete
Nemate obavezu da dolazite sa odlukom. Prva konsultacija može biti samo razgovor u kome ćete čuti gde stojite i koje mogućnosti postoje.
Ponesite sve nalaze koje imate, uključujući i stare. Povedite partnera, ako je moguće. I ponesite pitanja — nema pitanja koje je previše sitno ili neumesno.
Autor: Prim dr sc med Aleksandar Dobrosavljević, specijalista ginekologije i akušerstva
